Понори

У РЕБЕЉУ, ГДЕ ЈЕ МЕДВЕДНИК ПРОГУТАО СЕЛО
У једном залогају планине
До прошле године овде је недостајао само пут (па  стигао), сада недостаје све. У само једној страшној ноћи, земља је прогутала куће и стаје, воћњаке и оборе, чесме и ћуприје, бунаре и гробове. Омркло, а није освануло. Данима отуд није било гласа, ни лепог ни ружног. Ни песме ни јаука. Међу првима који су се тамо пробили био је и репортер „Националне ревије”. Затекао цело село у само једној кући над провалијом. Слушао и бележио

Текст и фотографије: Влада Арсић

Прошле јесени у Ребељу се славило. Први пут од оснивања, село у подножју Медведника добило је асфалт. Додуше, свега два километра од Бебића луке, ал’ опет довољно да се мештани искупе, прославе и изнова заподену причу о неким лепшим временима. Јер овде, тридесетак километара југозападно од Ваљева, недостајао је само пут. Данас, само неколико месеци касније, недостаје све. У само једном трену, у току само једне ноћи, нестало је све што су стварале генерације Пиргића, Пешића, Марковића, Алексића и других заселака.
Иако је прошло десетак дана, међу горштацима, навикнутим на свакојаки јад, и даље владају мук и неверица. Згледају се у невољи и питају где се то дедоше њихове куће, повртњаци, стаје и воћњаци. Куд се обреше чесме и ћуприје, где су им сада обори и гробови... Јер овде више ништа није исто. Тек понегде штрчи каква рушевина, лелујају се завесе на ветру и завијају пси. И даље чувају село, врте се пред кућним прагом, само што кућа више нема.
Први глас о несталом селу дуго је путовао. Јецај горштака прва је дочула Лепосава Пиргић из Ваљева. Вођена нејасном слутњом, пешице је пожурила у завичај предака из кога данима није било јава. Ни лепог, ни ружног. Пред селом су је дочекале чудне развалине, одроњене њиве и отиснуте надгробне плоче. Гледала је планину пред собом, непознате рељефе и покошене шуме. Питала се, на тренутак, шта се то дешава и да ли је, каквом грешком, забасала у туђи атар. Али, грешке није било.
– Када сам видела изврнуте гробове и срушене зграде, питала сам се да ли је ико жив претекао – прича нам Лепосава док пред нама измиче некаквом козјом стазом која је, како кажу, доскора била пут. – Право је чудо да у овој катастрофи нико није повређен, ниједне посекотине, ниједне ране... Осим оних на души, које нико неће моћи да зацели.
Лепосава је ових дана за Ребељце и држава и власт, и нада и утеха. Једино их она обилази и бодри да истрају. Преко друштвених мрежа и бројних апела успела је да подигне на ноге све које је знала. А није ни знала колико их је имала. Пријатељи, познаници, али и потпуно непознати људи, одазвали су се позиву. За само неколико дана, власници ваљевских кафана и кафански музичари сакупили су међу собом 150.000 динара. Дају и други, колико ко може и има. И одмах се све мења за брашно, уље, квасац, прашак, свеће, сточну храну... Зна Лепосава добро шта сељаку треба и без чега се ових дана не може. Али није знала како да све то изнесе до овог места, до којег још само птице долећу.
– И ту ми је народ помогао – каже. – Готово сваког дана крећемо из Ваљева, колима се пробијамо до Бебића луке, а онда пешице, с рукама пуним кеса, крећемо горе под облаке. Прелазимо преко балвана и брвана, прелазимо преко подивљале реке и амбиса, и журимо. Планина је огромна, а засеоци разбацани. Треба стићи до свакога, сваком пружити руку и барем их упитати како су и шта им треба.

ОСЛУШКИВАТИ ПЛАНИНУ, НОЋУ

А разговор је ових дана многима и једини лек. Једини начин да схвате да нису сами и у муци остављени. У кући Лексе Пиргића, једној од ретких која се није померила, искупило се цело село. Све оне комшије, избеглице, које немају куд. Под његовим кровом се тискају, присећају и заједно стрепе. Живот су сачували и сада као да не знају шта ће с њим.
– Има наш сељак тај порив да ноћу устане, изађе пред кућу, ослушне планину и стоку у обору – објашњава нам Андрија Марковић, у чију се кућу, такође, више не може ући. – То нас је и спасило. Када је брдо кренуло на нас, имали смо времена само да истрчимо и животиње ослободимо. Све друго однела је вода.
Најгоре је прошао Десимир Алексић из засеока подно самог врха Медведника. Када се земља обрушила, прва је страдала штала са осамнаест оваца, тринаесторо јагањаца, крмачом и осморо прасади.
– Само су ован и једна овца успели да истрче из штале коју је прогутала стихија – каже нам са сузом у оку. – Од целог стада остаде само њих двоје, ваљда их је Господ наменио баби и мени за душу.
Сељак у ваљевском крају своја стада назива благом, а Десимирово је заувек остало под земљом. А када се то догоди, многи зажале што су и сами претекли.
– Куд ћу ја сада?! – запева пред кућом старица Анка Пиргић. – У ову кућу сам давно доведена, овде сам рађала и децу крштавала, на пут их испраћала и пред овим прагом дочекивала. И где ћу ја сада? Господе, што и мене под кућом не остави?

ПАС КОЈИ ЈЕ ПРЕДОСЕТИО

Међу онима који су с Лепосавом кренули у планину је и Александра Милутиновић, специјалиста ваљевске болнице. Понела је и неопходне лекове и лекарске справе, много тога недостаје, али се за сваког нађе барем нека реч утехе.
– Ма колико да на први поглед делују смирено и прибрано, апарат не лаже – каже нам док мери притисак свакоме на кога у овом беспућу наиђе. – Већини је притисак далеко изнад горњих граница, а плашим се да ће бити још горе када прође први шок.
Једна од ретких која за општу несрећу не мари и не брине превише је бака Роса Пантелић. Истина, кућа јој је остала неоштећена, али је и њој, како нам каже Лепосава, огњиште давно затрвено.
– Пре пола века, мислим да је то било 1968. године, за само један дан сахранила је четворо деце – прича нам. – Од тада не мари ни за шта, чека само да умре, али је смрт упорно заобилази.
Једни кажу да је узрок овог помора била некаква болештина, а други, опет, тврде да је реч о Божијој вољи. Биће да су у праву и једни и други.
На згаришту Драгана Алексића затичемо породицу на окупу. Оца, сина, снају и једногодишњег дечака. Прескачу преко обрушеног зида и играју се с малим мешанцем, кажу да се Цуко зове.
– Чудне су те животиње. Не знам да ли шта знају, али увек све предосете – прича нам Драган. – Сећам се, вече уочи несреће, гледам како стоји на киши, кисне и цвили, али кући не прилази. А увек је лежао пред кућним вратима. Због таквог понашања и сами смо били на опрезу, нисмо ни заспивали, а можда нас је то и спасло.
Немамо животињске инстинкте, али за небо над Медведником нису нам ни потребни. Поново се навлаче неки тешки облаци, муње се усијале, а знамо да су наше одступнице, поређани балвани и греде, лабави као бабин зуб. Журимо низ село, поздрављамо се с мештанима, али њихов поглед бежи некуд уз брдо, некуд далеко изнад нас. Плаше се кише, јасно је. У кући над содомом, за село збијено под само једним кровом, биће то још једна тешка, неизвесна ноћ.

***

Ниче нови Ребељ
Драган Јеремић, директор Дирекције за изградњу града Ваљева, добро зна у каквој су ситуацији његови земљаци подно Медведника. Зна и да је несрећа задесила целу Србију, да се многима мора помоћи, да је општинска каса праза. Ипак, обећава да Ребељ неће бити заборављен.
– Села овде више неће бити – јасан је Јеремић. – Једноставно, више нема ара земље на којем би нешто могли да подигнемо, али нећемо дозволити да село нестане. Увелико радимо на прикупљању донација и уверен сам да ћемо га подићи на новој локацији. Да ли ће то бити у Поћути, седам километара ближе Ваљеву, где им је школа, пошта, продавнице и Дом здравља, или можда ближе врху Медведника, где већина сељана има своја имања, мештани ће сами одлучити. Знам само да снег и зиму нико неће дочекати без крова над главом.

***

Лелек животиња
Тамо под врхом Медведника, где су некад били штале и обори Десимира Алексића, земља је те ноћи затрпала четрдесет живих створова. Овце и јагањци, крмача и прасад. Сви заједно живи сахрањени. Данима су из утробе земље допирали јецаји затрпаних животиња, данима је Десимир голим рукама разгртао земљу и покушавао да их ослободи, али помоћи није било.